Immovable cultural property of Serbia

Караташ, римско и византијско утврђење са цивилним насељем и некрополом, налази се 4 км низводно од Сипа према селу Давидовцу. Настало је у периоду од I до IV века наше ере. То је један од најстаријих и највећих ауксилијарних логора на средњем Дунаву. Изграђен је најкасније у време Трајана, на почетку II века н.е. а био је у употреби непрекидно до VI века н.е., доживевши Јустинијанову обнову. Провалом Словена и Авара кастел је срушен и запуштен. Утврђење је према Прокопију било познато у касној антици и раној византији под именом CAPUT BOVIS, док је, изгледа, у једном периоду носило име DIANAE. Сондажним археолошким истраживањима откривен је грађевински комплекс, раноримска некропола и мортиријум. Евидентиран је и велики број вредног покретног археолошког материјала: керамика, фибуле, пољопривредне алатке, копче, фрагменти стакленог посуђа.

“Град” Стрчево – Археолошко налазиште “Град” код Старчева је сагласно своме значају и месту у праисторији епонимни локалитет ране земљорадниче културе на простору централног Балкана и заузима једно од кључних места у изучавању праисторије југоисточне Европе. Локалитет “Град” налази се на старој обали Дунава, северозападно од села Старчева. Ископавања на овом локалитету вршио је Народни музеј из Београда 1922. и 1928. године, и у сарадњи са екипом Хардварског универзитета године 1931. и 1932. Откривено је најстарије земуничко насеље из доба неолита у нашој земљи са гробовима “хокерима” у самом насељу. Поред великог броја каменог и коштаног оруђа и оружја, главна одлика старчевачке културе је њена керамика сликана белом, црном и црвеном бојом. Проучавање ове керамике и њених веза са сликаном керамиком неолитских култура у Подунављу, Грчкој и Блиском Истоку омогућава нам да решимо проблем порекла и правца кретања првих неолитских култура у нашим областима. Материјал старчевачке културе има велики значај за проучавање најстарије фазе неолита у нашој земљи. На овом локалитету вршена су ревизиона археолошка ископавања 1969. године и тада је утврђено да се археолошко налазиште пружа на знатно већој површини од оне која је стављена првобитно под заштиту Закона.

BASSIANE (Басијана) код Доњих Петроваца – Римски град који се налази на потесу “Ледине”, месту званом “Град” код Доњих Петроваца. Историјски развој Басијане од њеног оснивања може да се прати у античким изворима, резултатима мањих археолошких истраживања из 1882. и 1935.г., као и случајним налазима епиграфских споменика и осталог археолошког материјала. Претпоставља се да је првобитно насеље основана у I в.н.е. као аутономни цивитас, на простору који су насељавали панонска племена Амантини и Скордисци. Претпоставља се да је Хадријан промовисао Басијану у ранг муниципије (124.г.). Најранији помен Басијане као колоније потиче из 214.г. Епиграфски споменици и миљокази дали су податке о посетама граду Басијани цара Елагабела, Септимија и Александра Севера, Гордијана III и Валерија. Басијана је била активно укључена у припремама ратних операција и заштити одбрамбеног система на Дунаву. На њеној територији се налазио већи број одбрамбених трупа. Са Диоклецијановом поделом провинција на дијецезе и са јавним грађевинама за градску, касније црквену управу. Претпоставља се да је за време гепидске окупације (V век) епископија из Сирмијума премештена у Басијану. О развоју економском живота сведочи оснивање текстилне радионице, која се према писаним изоврима, пресељава крајем IV века у Салону. Досадашњи епиграфски и остали археолошки налази су поред разарања Басијане инвазијом Хуна 454 године и касније од Гота, значајна сведочанства о историји овог града и његовој улози у римској провинцији Панонија Секунди.

СИРМИУМ – Сремска Митровица, тј. Сирмиум, урбанистичким планом захвата ширу градску и приградску територију Сремске и Мачванске Митровице. Неколико архитектонско-урбанистичких комплекса је стављено под заштиту Закона и конзервирано. Сирмиум се због повољног топографског и стратешког положаја, ширине простора за насељавање и плодног залеђа развио у један од најзначајнијих римских градова у Југославији. Изграђен на месту ранијег домородачког насеља, племенског центра, Сирмиум је израстао у град који је имао водећу улогу у војно-политичком и друштвено-економском живоу римске провинције Паноније, а у ширем смислу и римског царства. Град се развијао са архитектонско-урбанистичким обележјима раничарског града и културног слоја од I века до краја VI века н.е. Сирмиум је био административни центар провинције Паноније Секунде, једна од главних војних база за одбрану дунавске границе, повремена царска резиденција и епископско седиште у ранохришћанском периоду. Дугогодишња систематска археолошка истраживања потврдила су податке из античких извора који описују Сирмиум као веома значајан град опасан бедемима и шанчевима, са водоводом, канализацијом, царском палатом, храмовима, трговачким занатским центром. Очуваност споменичког фонда на градској територији Сирмијума представља не само научне већ и просторне вредности са културно-просветном и туристичком наменом.

“Жидовар” код Орешца налази се на источној граници Делиблатске пешчаре, у непосредној близини насељеног места Орешац, заправо на ивици лесне терасе која са западне стране надвисује флувијалну раван слива реке Караш. Први помен овог налазишта налазимо у прегледу “Земљаних градова” у Банату које је за Конгрес археолога у Будимпешти израдио Флорис Ромка 1871. године. Топографски ово налазиште се састоји од две зоне – издвојени фортификациони део и околно подграђе. Подграђе се пружа дуж ивице лесне терасе од које је издвојен утвђени део насеља. Веза између утврде и подграђа остварена је путем рампе која је природна формација али свакако обликована људском активношћу. На овај начин обезбеђен је отежан приступ делу насеља на доминантном природном узвишењу које је од великог значаја у односу на околину. Резултати ископавања, спроведених од стране Филозофског факултета у Београду 1948/49. године, потврдили су изузетан значај овог археолошког налазишта. Откривени су делови архитектуре и фортификационог система са обиљем покретних археолошких налаза из раних периода насељавања на овом простору. Прворазредни значај овог локалитета обезбедио је латенски културни слој са археолошким остацима, но веома значајан је и његов бронзанодобни слој. Поред тога откривени су остаци покретног материјала који се по својим карактеристикама приписују периоду земљорадничких култура (неолит). Основано се претпоставља да је на овом простору било и средњовековно насеље.

Гомолава код Хртковаца – Вишеслојно археолошко налазиште “Гомолава” налази се на обали Саве у непосредној близини насељеног места Хртковци. Прве информације о овом изузетно значајном археолошком налазишту потичу са почетка XX века. Повереници Археолошког музеја из Загреба, после прикупљања богатих праисторијских археолошких налаза које су воде Саве излокале, извршили су 1904. године мала сондажна истраживања. До првих систематских заштитних археолошких радова требало је да протекне готово пола века. Ископавања у организацији Војвођанског музеја обављана су у периоду од 1965. године. Очигледно је да налазиште “Гомолава” представља једно од ретких насеља типа “тел” са значајном акумулацијом несеобинских и других остатака на једном релативно малом простору која се исказује у моћном културном слоју дебљине и преко 7 метара. Ово говори о изванредном стратешком положају “Гомолаве” и о њеном значају у разним прошлим периодима насељавања не само доњег Срема. Нађени су остаци стамбених и пратећих економских објеката из разних временских периода, као и делови некропола. Резултати дуготрајног и комплексног система истраживачког рада утврдили су постојање бројних хоризоната становања на овом месту. Подела релативног хронолошког редоследа извршена је у осам основних етапа са издвојеним подфазама (“Гомолава I-VIII, у питању су насеља од касновинчанског, преко енеолитског, ранобронзанодобног, гвозденодобног, римскопровинцијског до средњовековног насеља). Континуитет живљења на овом локалитету обухвата културни распон од прелаза неолита у енеолит па све до средњег века, у свеукупном трајању од око 6 хиљада година.

Археолошки локалите на потезу Чибска шума код Челарева налази се на благо узвишеној алувијалној тераси удаљеној од леве обале Дунава око 0,5 км. Годинама је девастиран коришћењем земље за израду опеке. На локалитету је констатована некропола из доба Сеобе народа и датује се у период II аварскох каганата (VII-VIII век.) Досадашњим истраживањем откривени су бројни разноврсни гробни прилози и прикупљени драгоцени антрополошки подаци као и подаци о начину сахрањивања.

Локалитет „Градина“, споменик културе и археолошко налазиште, смештен је на узвишењу званом Градина, на потезу Стручица у Новом Раковцу. Најстарији подаци о насељавању овог простора потичу из старијег гвозденог доба када је на овом месту постојало земљано утврђење –градина. У касноантичкомпериоду, на истој локацији, подигнуте су грађевине вероватно сакралног карактера. Следећу фазу континуитета живљења на овом месту, откривену дугогодишњим систематским заштитним археолошким истраживањима, представља романичка тробродна базилика у оквиру утврђеног манастирског комплекса. После најезде Татара и рушења, на остацима романичке базилике, уз употребу грађевинског материјала и фрагмената архитектонске пластике старије грађевине, подигнута је готска црква са пратећим објектима да би се у предтурском периоду манастирски комплекс доградњама и ојачањем одбрамбених зидова претворио у утврђење. Дуг хронолошки распон живота споменика, са очуваним грађевинским фазама од XI – XV века, стилске карактеристике архитектуре, богатство архитектонске пластике која повезује висок уметнички домет, као и културно-историјска улога овог манастирског комплекса дају му посебно место у споменичком фонду средњевековне архитектуре.

На месту званом “Калварија”, на источном крају платоа Тителске висоравни, непосредно изнад града Титела, током дужег низа година откривени су појединачни археолошки предмети. Поред тих налаза, на крајњем источном делу висоравни налази се једно прстенансто утврђење са одбрамбеним ровом који је очуван више од 2/3. Пречник овог утврђења износи око 150 м и према делимичним оштећењима површинског слоја оже се закључити да је утвђење било опасано бедемом од камена и кречног малтера, што се на неколико места јасно види. Обрушавањем северне обале висоравни, према Тиси, оштећена је североисточна периферија утврђења и на том делу спољни зид бедема је откривен на неколико места. Према конфигурацији терена може се закључити да овакав зид – бедем постоји на целом очуваном обиму утврђења. Сондажним ископавањима која су изведена 1968. и 1969. године унутар утврђења, констатовано је постојање културног слоја дебљине око 6 м и то средњовековни слој дебљине 2,5 м и праисторијски слој дебљине 3,5 м. На основу прикупљеног материјала утврђено је постојање следећих културних слојева: касни средњевековни, сарматски, латенски, халштатски, бронзанодобни и енеолитски слој. На основу положаја локалитета који доминира околним тереном на ширем подручју Бачке, Баната и Срема, може се закључити да је на ушћу Тисе у Дунав ово место било увек погодно за насељавање и утврђивање, што показује и могућност културног слоја који је откривен. Сондажним ископавањима која су изведена 1968. и 1969. године унутар утврђења, констатовано је постојање културног слоја дебљине око 6 м и то средњевековни слој дебљине 2,5 м и праисторијски слој дебљине 3,5 м. На основу прикупљеног материјала утврђено је постојање следећих културних слојева: касни средњевековни, сарматски, латенски, халштатски, бронзанодобни и енеолитски слој. На основу положаја локалитета који доминира околним тереном на ширем подручју Бачке, Баната и Срема, може се закључити да је на ушћу Тисе у Дунав ово место било увек погодно за насељавање и утврђивање, што показује и моћност културног слоја који је откривен.

Остаци античког града Улпијане налазе се око 9 км североисточно од Приштине, односно 1 км западно од манастира Грачанице у атару истоименог села. Град је највероватније у првом веку подигнут на остацима дарданског насеља, док је статус града добила у другом веку. Темељи утврђеног града простиру се на површини од 35,5 хектара док укупна површина са предграђем и каструмом, који се налазио на источном делу града обухвата површину од око 120 хектара. Прва археолошка истраживања Улпијане започета су 1953. године и са извесним прекидима трајала све до 1995. године. Досадашњим радовима су откривени слојеви од енеолитског периода па све до касне антике. Посебну пажњу привлаче монументални објекти из античког периода као што су Северна меморија, Северна капија, Јустинијанова базилика са комплексом грађевинских обејката. Зграда са мозаицима у јужном делу и др. Због значаја који ужива међу археолошким локалитетима Улпијана је проглашена спомеником од изузетног значаја.

Хумка - Тумул На месту званом Унка у Марадику налази се хумка на парцели Репаши Јанике, која је удаљена од села око 2.350 метара у правцу северозапада. Њен пречник је око 30 метара, а висина 4,5 метара. Приликом теренских истраживања на њој су установљени површински налази људских костију, док је на околним парцелама консатовано насеље које припада енеолиту (баденско-костолачка група) и вероватно старијем гвозденом добу. Хумке или тумули су вештачка узвишења, најчешће кружног облика, која су у праисторији коришћена за сахрањивање, било да се ради по појединачним гробовима или некрополама. нека од њих су употребљавана за исту сврху и касније за време Сеобе Народа (VII-VIII век н.е.) или у периоду мађарске доминацијеу Срему (XII – XV век), као што су показала археолошка ископавања тумула у Војки и Батајници. Најстарије хумке у Срему настале су у енеолиту и у ширем смислу припадају степској култури гробова јама и тзв. курган култури, која је била распрострањена од Волге до Дoњег Дунава и Војводине. Мали обим теренских истраживања не пружа податке да ли су тумули употребљивани за сахрањивање и у другим праисторијским епохама, али се може препоставити да је до тога могло да дође у старијем гвозденом добу на оним местима где се насеља ове епохе и тумули територијално подударају. Тумули су грађени на месту где је покојник сахрањен, а око њих су обично, посављени венци од камена као конструктивни елемент да се земља не би осула и да би им се сачувала потребна висина. Мада се не располаже документованом грађом у погледу хронологије и културне припадности тумула, који се овим предлогом предлажу за заштиту, неки елементи индицирају да су настали у праисторијском периоду (површински налази археолошког материјала) обим и димензије, близина праисторијских насеља. Имајући у виду њихову угроженост приликом обраде земље или на други начин и да им прети опасност да буду потпуно уништени донето је решење као у диспозитиву, са циљем да буду трајно заштићени у простору и времену, јер су видљива сведочанства далеке прошлости, својеврстан извор за истраживање и проучавање материјалне и духовне културе праисторијских популација.

Велика хумка налази се око 1 км. југозападно од села на парцели Малетић Саве из Краљеваца, улица Железничка број 1. Пречник доњег платоа је око 70-80 метара а пречник горњег платоа 30-40 метара, висина хумке је 4-5 метара. На њеном врху налази се камен чија надморска висина износи 93 метра. У селу је сачувано веровање да је хумка настала када је Краљевић Марко на том месту истресао земљу са опанака. Рекогносцирањем терена установљени су површински налази костију, керамике и неколико бронзаних новчића,који припадају римском добу (I век нове ере). Око 100метара јужно пролазио је римски пут Сирмиум-Сингидунум, који је повезивао Италију са Цариградом. Хумке или тумули су вештачка узвишења, најчешће кружног облика, која су у праисторији коришћена за сахрањивање, било да се ради о појединачним гробљима или некрополама. Нека од њих су употребљавана за исту сврху и касније за време велике Сеобе народа (VII-VIII век н.е.) или у периоду мађарске доминације у Срему (XII-XV век), као што су показала археолошка ископавања тумула у Војки и Батајници. Најстарије хумке у Срему настале су у енеолиту и у ширем смислу припадају степској култури гробова јама или тзв. курган култури, која је била распрострањена од Волге до Доњег Дунава и Војводине. Мали обим теренских истраживања не пружа податке да ли су тумули употребљавани за сахрањивање и у другим праисторијским епохама, али се може претпоставити да је до тога могло да дође у старијем гвозденом добу на оним местима где се насеља ове епохе и тумули територијално подударају. Тумули су грађени на месту где је покојник сахрањен, а око њих су обично, постављени венци од камена као конструктивни елемент да се земља не би осула и да би им се сачувала потребна висина. Мада се не располаже документованом грађом у погледу хронологије и културне припадности тумула, неки елементи индицирају да су настали у праисторијском периоду (површински налази археолошког материјала) обим и димензије, близина праисторијских насеља). Имајући у виду њихову угроженост приликом обраде земље или на други начин и да им прети опасност да буду потпуно уништени донето је решење о заштити, са циљем да буду трајно заштићени у простору и времену, јер су видљива сведочанства далеке прошлости, својеврстан извор за истраживање и проучавање материјалне и духовне културе праисторијских популација.

Археолошко налазиште - некропола "Бељњача" налази се на узвишењу око 2,5-3 метра у односу на околни терен. Пре Другог светског рата део овог терена је коришћен као позајмиште за циглану и том приликом су откривена два саркофага и констатовани су површински налази античких опека и грађевинског материјала, као и велика количина фрагмената фреска, што је утврђено приликом ископавања и истраживања у мају месецу 1998. године. Случајни налаз у новембру 1997. године велике количине фрагмената фресака и римског саркофага, који је богато декорисан и начињен од једног комада камена, спољних димензија 2,17x1,39 x 0,87 метара, постављен на постамент од четири камене плоче димензија 2,70 x 1,75 x 0,27 метара, указује да је на овом месту постојала некропола са сакралним објектима (капела) из периода III - IV века н.е.

Археолошко налазиште садржи остатке војног логора и античког града Виминациума (Viminacium) из периода од I до V века. Виминациум је био главни град римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior), у касној антици провинције Мезије Приме (Moesia Primae). Поникао је на територији келтског племена Скордиска и представљао је административни, привредни и културни центар области на северној граници римске империје. У почетку је био седиште мањих војних одреда да би у другој половини I века доласком легије седме Клаудијеве (VII Claudia Pia Fidelis) из Далмације, постао легијски логор. У изградњи логора учествовала је и легија четврта Флавија (IV Flavia). Насеље је добило статус града почетком II века за време владавине цара Хадријана. У првим деценијама III века град је био у пуном процвату. За време Гордијана III постаје колонија. Од 239.године стиче право ковања новца и од тада почиње рачунање виминациумске локалне ере. У Виминациуму је боравило чак десет римских царева. У IV веку постаје значајно епископско средиште. У историјским изворима помињу се два виминациумска епископа, Амантин и Киријак. Град је страдао у најезди Хуна, највероватније 443.године. Уз насеље и војни логор формиран је већи број некропола са хронолошким распоном од III века п.н.е. до VII века н.е. Град је имао пристаниште на Дунаву и речну флоту. У оквиру некропола које се простиру јужно и источно од града, истражено је преко 13.000 гробова спаљених и инхуминираних покојника. Нађено је преко 35.000 предмета од којих је преко 700 израђено од злата и сребра, што представља најбројнији археолошки фонд са једног локалитета и то из затворених и поузданао датованих целина. Поред истражених некропола, на простору Северне капије (Porta Praetoria) војног логора, откривени су делови улица са поплочавањем, одводним каналима и каменом пластиком која је украшавала улазну капију. Истражене су јавне градске терме са осликаним зидовима, мермерном оплатом и подовима украшеним мозаицима. Величина и значај Виминациума последица су богатог залеђа у долини реке Млаве и изузетно повољног положаја, како у систему одбране северних граница Царства тако и у сплету комуникација и трговинском промету. Унутар и око града откривени су амфитеатар, монументалне грађевине и трагови развијене инфраструктуре. Међу гробним конструкцијама посебно се издвајају оне из IV века чија је унутрашњост осликана фрескама. Многи луксузно израђени предмети локалне продукције предстваљају европске, као и светске раритете. Значај археолошког налазишта је у томе што његови остаци леже у слоју ораница те представља слободан простор за даља истраживања и презентацију. Чињеница да се савремено насеље не налази изнад римских остатака пружа јединствену могућност за сагледавање и упознавање свих аспеката живота у антици. Као део богатог античког наслеђа на тлу Републике Србије, има потенцијал да постане једна од атрактивних туристичких дестинација и тиме подстакне свест о важности очувања наслеђа, могућностима одрживог развоја и просперитета локалних заједница.

У подножју западне падине потеса „Белегир“ у атару села Раковица, 1963. године рекогносцирањем је откривен антички локалитет. Око 700 метара од обале Дунава уочени су на површини остаци темеља римског зида дужине око 1,50 м. Зид је грађен од ломљеног камена и опеке са кречом који садржи шљунак. На основу римског грађевинског материјала од којег је подигнута ограда суседног дворишта, претпоставља се да се објекат простирао на површини од око 20x 50 метара, и да је то вероватно једна од римских постаја – стражара у склопу римског лимеса на Дунаву. На основу литерарних података дуж дунавске обале од Malatae-Bononiae (Баноштор) до Cusuma (Петроварадин) налазили су се римски логори и постаје.